|
Наша школа носи његово име - Вук Стефановић
Караџић
“Докле год живи језик, докле га љубимо и
почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и
украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумијевати и умно
сједињавати; не прелива се у други, не пропада”.
 Пре устанка на почетку деветнаестог века и пре Вука, у
очима Европе и у сопстевеним очима, били смо несрећни бунтовници, туђи
војници, хајдуци, пандури и чифчије, одметнути или мирни турски поданици,
који су се тужно поносили некадашњим својим саревима и краљевима, њиховом
слободом и њиховим задужбинама-манастирима. Усанци су нас представили
Европи и нама самима као ратнике кадре да извојују националну слободу. Вук
нас је представио европи и нама самима као народ од духа и дара. Устанци и
Вук дали су нам име, свест, самопоузадње, доспојанство и отворили нам будућност. Вођени за сву слободу, колико за националну
толико и за социјалну, устанци су непрекидно надахљивали против сваког
поробљавања – под Обреновићима и Карађорђевићима као и под ћесарима и
султанима, до наших дана. Утврдивши нашу особеност у језику, умотворинама,
материјалном и духовном животу, Вук нас је из таме турске провинције увео
у круг европских народа – оспособљене за преображавање не само из других
него и из себе. Дубока је веза између Вука и устанка.
Рођен у Тршићу 1787, пред Кочину крајину, Вук је имао седамнаест година
кад је први устанак почео (1804) и двадесетшест кад се завршио (18139. Пре
устанка научио је да чита и пише употребљавајући фишеке уместо хартије и
барут размућен у води уместо мастила. У току устанка изгорело му је «око
10 кућа, отац их је у јесен правио, а Турци у пролеће палили».
До 1808. био је писар код харамбаше Ђорђа
Ћурчије, ђак у Карловцима, писар код војводе јакова Ненадовића и у
Совјету, ученик Велике школе у Београду. Затим је боловао и тражио лека у
Тршићу, Новом саду и Будиму, одакле се 1810. са згрченом ногом и ходиљом
(штулом) вратио у србију. После је био учитељ основне школе у Београду,
цариник у Кладову, старешина брзопаланачког среза. До године 1813, кад се
Србија поново подала турској сабљи и кад је он – «негдје око половине
јесени» - дошао у Беч, стекао је невелику школску спрему ( из славенског,
латинског, немачког, историје) и огромно животно искуство. Запамтио је
стање пре дахија, под дахијама и за време устанка. «Готово све знатније
поглаваре» - записао је у једном писму – «познавао сам лично, а с многима
сам разговарао и у друштву јео и пио.» Видео је и велике и мале људе, и
велике као мале и мале као велике. А с народним обичајима, веровањима,
умотворинама и језиком бео је тако срастао да их није ни осећао као знање.
Но то несвесно знање било је пресудно: из њега су се родили језички списи,
дело српског народа и дело о срском народу.
Други пресудни чинилац који је Вуку омогућио да
постане вожд српског културног устанка било је познанство с ученим
словенцем Јернејем Копитаром крајем 1813, после Вуковог чланка у Српским
новинама о паду Србије. «Што се тиче првога узрока и почетка мога скупљања
нашијег народнијег пјесама, ријечи и правила у језику, то је једина
заслуга г.Копитара» - забележио је Вук 1842.Копитар је увео Вука у рад
пруживши му драгоцену стручну помоћ. Али и Вук се одмах показао као
«најбоља глава» међу Србима, «граматички геније», велики устанички дух.
Устаници су ушли у буну не предвиђајући њене размере, Вук је започео своје
дело не схватајући сав његов значај. Али убрзо су и они и он постали
свесни величине подухвата, и код њих и код њега уз непогрешиву интуицију
убрзо је стао бистри разум. Вук еј убрзо разумео да је перо ново оружје у
борби за ослобођење народа, да без културе нема ни слободе ни напретка, и
да то мора бити нова култура: на народном језику и из европских и народних
извора.
Основна обележја нове српске културе утврдио је
доситеј Обрадовић: демократски дух, критучки принцип, усвајање европских
тековина, употребу народног језика у књижевности. Али употребу народног
језика у књижевности Доситеј није изборио,а без тога све друге ознаке нове
културе остале би мртва слова. Сувише, Доситеј није видео да су народне
умотворине не само јемство победе народног језика него и величанствени
зборник уметничких лепота и моралних прописа и једино тле на коме страни
утицаји могу да израсту у националне вредности. Вук је све то видео, и све
изборио, и зато је он прави вожд српског културном устанка. Без Вука,
Доситејев рад у култури не би превазишао значај Кочине крајине у борби за
национално ослобођење. Нити би без Вука било читавог потоњег развитка наше
културе.
Осим Доситеја, Вук је међу Србима имао мало и мање
важних претходника: у залагању за народни књижевни језик Венцловића и
Орфелина, у реформи правописа Мркаља, у обради историје Рајића, у
састављању граматике Мразовића, у скупљању пословица Мушкатировића. «Пре
Вука било је у историји српског језика и речника на народној основи.» Али
то су биле више добре замисли него остварења, више подстицаји за делање
него прилози готови за уграђивање у нове радове већег замаха. Међутим, ни
много већи подстицаји не би се могли преточити у културну револуцију какву
ће Вук извести да је он остао ма у ком српском средишту, у турској или
аустријској провинцији, међу неписменима или међу духовно пометенима –
какви су били, у данашњој Војводини, српски писци у другој половини
осамнаестог и на почетку деветнаестог века између трију језика:
рускословенског, славеносрпског и народног. За револуционарни подухват
била је неопходна другачија средина, просвећена и благонаклона према
напредним новинама. Такву средину Вук је нашао у Бечу, где се и оженио
(1818) и где је остао до краја живота (1864), пошто је једанпут
(1828-1831) без успеха покушао да се настани у Србији. У Бечу је Вук
створио своеј неупоредиво дело не само уз сталну и свестрану помоћ Јернеја
Копитара него и уз срдачну подршку многих европских научника и књижевника,
немачких и руских у првом реду, с којима га је Копитар довео у везу и међу
којима је Јаков Грим, зналац и митологије поред осталог, «поред Копитара
највише учинио да се међу Немцима рашири знање о Србима, о српском језику
и о српској литератури», а самом Вуку био од непроцењиве користи у његову
раду. У таквом кругу, ако не темељно и не увек непосредно, Вук је могао да
се упзна довољно широко са савременом европском мишљу о језику,
књижевности и историји, о њиховој суштини и значају, о правцима и методама
њиховог изучавања, а посебно о врености народних умотворина (не само
естетској него и за познавање народа и за претварање народног језика у
књижевни) и о потреби и начину њиховог записивања и издавања. Само у
таквом кругу, а понајвише уз Копитара, Вук је и сам могао да научи да пише
чистим народним језиком (без примена славеносрпског, којих има у његовим
ранијим радовима) и да усаврши правопис. У бечу, који је игром збивања
постао средиште српске културне револуције, Вук је – упркос беди која га
је дуго притискивала и упркос смрти која му је уграбила једанаесторо деце
– «свој живот много више подређивао књижевном раду него рад животу», тако
да се његова биографија, у целом његовом списатељском веку, углавном
подудара са његовом библиографијом.
|
